Електронска куповина

Скоро сам извадио картицу за он лајн куповину. Уплатио неки симболичан износ и бацио се на претрагу за стварчицама које ми вероватно не требају, али ето што да их немам када могу. 

Пронашао сам неке кинеске он-лајн продавце и наручио неке мале техничке апарате. Чудио сам се како је све то јефтино и сазнавао заправо праву вредност неке робе, коју домаћи трговци исто набављају у Кини, али зато продају овде по швајцарским тарифама.

Наравно да је мој похлепни мозак одмах сложио неку своју калкулацију, како ћу и ја да тргујем, али онда ме шамар реалности вратио на право место. 

Волео бих да та електронска трговина заживи у Србији. И због бржег и квалитетнијег рада и плаћања разних доприноса и дотација држави, као и до лагодније набавке. Верујем да је такво време врло близу, јер генерације које сада стасавају да буду очеви и домаћини, су углавном компјутерски описмењени, тако да не постоји отпор какав имају наши родитељи.

Етнографски музеј

Био сам у Етнографском музеју. Лепо је. Вреди видети. Посебно су ми се свидели делови изложбеног простора, који су посвећени покућству у 19. веку.

Први и други ниво, на коме су углавном ношње и одела каква су се носила међу србима, кроз 19. век. нису ме претерано одушевили. Лепо је и вреди видети, али мода, била она од Валентина, Диора, или Долче Габане, па све до неке бака Руже, која је везла и ткала оваква одела каква су у музеју, није сфера мога интересовања.

На трећем нивоу су реплике кућа и соба. Оруђа за рад. То је веома лепо и у тој просторији сам провео много више времена него у претходне две.

Имао сам срећу па сам као дете могао делимично код бабе и деде, да осетим атмосферу старог српског домаћинства, и чак и да спавам на старинском намештају. Ови у музеју су то вема добро приказали. Просто буде човеку нека милина када гледа све то и неизоставно му дође мисао о старим добрим временима, и како је некада било боље.

Следећи од музеја који бих волео да посетим, а да раније нисам био, јесте Железнички музеј. Верујем да ћу ускоро то остварити.

Рано сам закукурикао. Киша.

Неко би рекао да то нешто значи, али сам сигуран да нема никакве везе.

Јутрос сам устао у седам сати, наравно пре тога се котрљајући и истежући по кревету неко време. Урадио сет вежби, обукао и кренуо у цркву. Било је око седам и четрдесет. Пита ме мајка: "Где ћеш?", а ја јој кажем "У цркву, где би друго!".

- "Па колико је сати, рано ти је.", и сконтам да сам поранио сат времена. Е сад зашто сам кренуо тако рано, не знам, али ми је то послужило као шлагворт за размишљање о кашњењу. 

Од оних сам особа које ретко негде стигну раније. Волим да стигнем тачно на време, и имам заиста прилично добру организацију што се тиче тога. Готово никад ме гужва у саобраћају и сви други текући проблеми, не спречавају да ако негде треба да стигнем у 10, ја тада заиста и стигнем. Пет минута тамо-вамо, што не сматрам ни ранијим, нити каснијим доласком. Чак и на путовања, на која је веома битно стићи на време, ја искалкулишем да стигнем тачно када треба. 

Да ли је то неко моје шкртарење са временом, не верујем, јер га и те како знам губити ко да сам господар времена, а не бедни роб којем сваког секунда цури песак његовог живота. 

Чекања. Да, умем и те како некога да чекам, јер колико год ја био организован и тачан, други не мора имати такве карактеристике. Чекам некада петнеаетак минута, што је по мени сасвим у реду, кад тај неко назове и каже да касни и да ће каснити још који минут. Е ти "још минути" ми постану онда као вечност. Мислим да не би били када ти које очекујем, не би назвали. И онда сам помало, али само помало, фрустриран и почиње оно шеткање око места састанка. Наравно када дотична особа стигне, све се заборавља и то време проведено у чекању ништа ми не значи. Бар је послужило за размишљање или бројање стубића, плочица, или чега већ што се налази на том месту. 

--------------

Пада киша, и осећам се помало као у Лондону, и ако тамо нисам био, бар претпостављам по причи да је слично. Ово наше поднебље је баш претерано по мом укусу, у том неком кишном периоду. То у многоме скраћује могућност за боравак напољу и ствара од нас седаче по кућама, лежаче по креветима и кућне мољце. Када је врућина, не излазиш јер је припека, када је снежина, не излазиш јер је хладно, влажно. Кад је киша, не излазиш да не покиснеш. Е па та киша је најблажи облик временске непогоде, и ја ћу баш да изађем. Сећам се да када сам бивао у иностранству, често је падала киша. И то ми није нимало сметало да уживам у новим пределима и да боравим напољу. Нећу ваљда тамо губити време по хотелским собама. Добро није да није сметала киша, али шта је ту је. 

---------------

О новом мобилном телефону и екологији

Хиним купит нови мобител. Овај који користим сада, имам једно три године, и сасвим је добар. Не видим зашто би био лош, али је у односу на данашње телефоне ипак за 2-3 класе слабији.

И увек тако са техником. Врло ретко сам мењао апарате (тв, музику, компјутере, телефоне...) зато што су покварени, већ зато што се појавило нешто боље и новије. Модерније. Брже. Јаче. Сасвим капирам западњаке што мењају кола након две године. Ми немамо толико кеша да би мењали кола, али за ову ситнију технику, нађе се увек  неки цвоњак. 

Мистерија ми је шта бива са тим старим  апаратима. Ја сам своје давао углавном дечурлији по родбини, или неким пријатељима. Ниједан нисам бацио. Шта су они даље радили са тим, то је мистерија, јер се апаратима након тога врло брзо губи траг. Као да нестају у неком паклу застарелих модела. У свету је уопште толико тог технолошког ђубрета које се баца по депонијама, чучи по ћошковима ормара или у подрумима.

Волим да мислим о себи као о неком екологу. Имам неку свест о томе, и ако нисам активан. Не волим кад видим да људи бацају пикавце по улици, када су кесе нагомилане поред празног контејнера. Волео бих да се смисли нека машина за рециклирање или нека хемијска супстанца, која ће уништити сву пластику која је затровала наше депоније. Кесе, кесе, кесе. Колико је само кеса. гуме су смешне према пластици и према кесама. 

Тај научник који смисли како да се уништи пластика, не треба да добије Нобелову награду, него треба да се читава планета Земља, назове по њему.

Увек има о чему да се пише

Нешто сам се олењио у писању на блогу. 

Није да немам шта да кажем, нити пролази испирка да нема времена. Што рече једна моја, с којом се договарам месецима да се видим: "гвожђе се кује док је вруће". Кад смо се чули задњи пут одмах је пао договор, и није остало на оном "чућемо се", па се после опет не чујемо ко зна колико. Него одмах прави договор. Ако је данас, нек је данас. Сутра - сутра. Без обзира на све обавезе, увек се може пронаћи бар сат времена за неко виђење, макар и у ходу. 

Тако сам и ја сео сада да пишем, и ако сам намеравао и раније ових дана. Чим ти падне мисао на памет, одмах то уради и немој одлагати, јер вероватно нећеш ништа касније учинити.

Отворио сам страницу за уписивање блога и... о чему да пишем... како сам написао и помислио то, одмах мисли долазе. Битно је само сести и усредсредити се на оно шта радиш. 

Интересантно да не могу да пишем и да слушам музику. Чак и када пишем неке обичне реплике на фејсу. Сувише ми музика одвраћа пажњу. Писање је моја пасија и због тога је то тако, верујем. Музику наравно да волим да слушам док радим све друго, и тада ме не омета, већ ми прија. Да.. смета ми музика и док читам. Морам да будем потпуно усредсређен на оно што читам. Значи читање, писање, музика никс. 

Ушао сам у процес (морам то назвати процесом) читања неке епске фантастике, и могу рећи да ми веома прија. Нисам баш неки љубитељ тог жанра, али ово просот нисам могао да пропустим. Игра престола. Прочитао сам први роман и прешао одмах на други, а има их седам у низу. Поред тога свака књига је око шесто до седамсто страница, па ви видите која је то посвећеност. 

За сад толико. Сад ме заиста чекају обавезе, али ми је и ова пауза у писању блога баш пријала. Читао то неко, или не.

Очекивања, кинези...и остало

Март је почео.

Имам извесна очекивања. Овај месец ће можда бити и судбоносан за мене. У сваком погледу. Мислим да је март месец баш као створен за велике промене. 

Зима престаје и са природом и човек се буди и пуни батерије. Могуће да пролеће од нас прави неке чудне живуљке које престају да размишљају реално и само се сударамо са неким невидљивим зидовима у том периоду. Што би рекли "ко мува без главе". Да ли је то све последица неких хемијских промена у организму или можда је ствар чак и метафизичка, то не знам. Знам да много волим тај осећај и да ми је понекад жао што не траје дуже, већ обично само пар дана, док се организам не привикне на темепратурну и климатску промену. 

Јао патике... Моћи ћу да из зимских цокула уђем у најудобнију обућу која је могла да се направи. Ако Бог да, частићу себе са неким Адидаскама. Нисам ту марку патика, носио још од основне школе. Можда купим њих или Пуму. То су синоним за патике, јер других (сем домаћих марке Борово) и није раније било. Најке, Рибок, то је се куповало у Грчкој на летовању. Ја сам носио и марку Тајгер, али нисам сигуран да та фирма још постоји. 

Кинези су нас убили са својом понудом. Све је куди камо јефтиније, али није то тај квалитет. Увек фали нешто. Да се не заваравам и ово што наводно није кинеско се прави у Кини, али ваљда надгледају западњаци, па је квалитет на нивоу Запада. 

Ето тако ја са овим блогом о очекивањима, патикама и кинезима, уђох у месец март. Па срећно нам било свима.

Најкраћи месец

Пролете овај месец, као да га није ни било. Фебруар не само да је најкраћи него је, бар мени био и најдинамичнији. Јурио сам и завршавао приватне послове везане за лагарије које су ме окруживале. Слава Богу па се то приводи крају. 

Срео сам данас драгу познаницу, која ми никад није била толико блиска да би била пријатељица, али је била увек тако драга и љубазна, на известан начин симпатично љубопитљива, да бих је радије сретао него многе који су ми пријатељи и који причају само о себи, а мене критикују. 

Не треба мени тапшање по рамену а ни савети. Не треба ни да ме неко гази, али оно што од пријатељства тражим, то је само да тај неко буде ту. 

Иначе шта бих издвојио за овај месец као интересантно и битно. Папа најавио да одлази и свака част папо. Провалио да је боље да иде у достојанствену пензију, него да својим старачким болестима, успорава ионако тром брод Католичке Цркве. 

Издвојио бих, јер ми је у скором памћењу, доделу Оскара. Не бих коментарисао награђене јер је све то ствар укуса. Само да напоменем да је најбољи филм "Арго".

Изгрицкао сам семенке и сад ћу вероватно да читам или одгледам неку серију са хард диска. 

Осећам се лепо са повременим изливима беса. Попијем воду и буде добро.